MENU‎ > ‎Poezija‎ > ‎Objave - Poezija‎ > ‎

Besede zvezd, avtorica: Rozaida Naglav, april 2019

objavljeno: 17. apr. 2019, 02:26 avtor: Spletni čas   [ posodobljeno 17. apr. 2019, 02:29 ]

BESEDE ZVEZD (Haibun*) 


Burja je. Ne toliko silovita, da bi morje postalo skorjasto belo, ampak taka da ne slišim lastnih korakov, ko se zaganja v vse, kar ji je na poti. Škripanje upognjenih vej ali pa vrtinčenje umrlega listja ni moja pesem, čeprav se tako hudičevo ujema z ritmom premikanja mišic in stopal … Če me prezeble ne bi bolela, niti vedela ne bi, da so moja. 

Burja je. Mrzla. Preveč mrzla da bi me ustavila v odhajanju. Že pri vogalu tiste kamnite hiše, ki se je zdela kot zavetje, sem morala naprej … in tudi pri naslednji, pri kateri smo kakšno leto nazaj (točno na pustni torek), jedli vroče krofe in se smejali. Dva laboda sta tisto zimo zatavala v najin grad in bila sta kakor velika galeba v jati. Ne, ni bilo to smešno, saj laboda sploh nista bila smešna, a galebi ne štejejo za kakršenkoli razlog. Še vedno so tam in niti malo niso nenavadni ali pa smešni. Tudi ne gre za pomemben dogodek, saj se bolj spomnim vročih krofov in dveh labodov kakor tebe. In zakaj sva se smejali …? Pomislila sem na tisti dan, ne da bi se pri njem ali katerem drugem zares ustavila. Ulica je pusta, a polkne in težka vrata v nizu stisnjenih hiš so povsod trdno zapahnjena, pa tudi če bi na katera dolgo zvonila, bi burja najbrž požrla ta zvok. Prenežen je, a moje premražene pesti nemočne. Če jih potegnem iz žepov, bodo še bolj mrzle in neslišne kakor zvon. Spomini so kot hiše. Zaprti vase, kadar je noč in kadar neznanci tavajo okoli. In hodim … lažje je, če me sunki vetra zadenejo v hrbet, lažje če se premikam brez misli. 

Le nebo je lepo. V temi čisto in zvezdnato. Ne premika se, ne zapira se. Gleda otprtih oči tudi tisto, kar je majhno, majhno kot so moji koraki, ki jih ne slišim. Hotela sem ti napisati pismo. Tako, ki bi bilo kakor ozvezdje. Vedno isto in na istem mestu, kamor morda ravno sedaj upiraš pogled, a nobena moja beseda ni zmogla svetlobe. Le nebo, tam visoko, visoko, je raspletlo čop zvezd … 

Utrip ozvezdja 

Berenikini kodri* 

sijo na nebu. 


*Berenikini kodri – ozvezdje na nebu imenovano po Bereniki, ženi faraona Ptolomeja Tretjega. Legenda pripoveduje, da je Berenika darovala svoje čudovite dolge lase v zahvalo za srečno vrnitev svojega moža iz bitke. 

Haibun* – oblika književnosti, ki ima korenine na Japonskem. Kombinira prozo in haiku. 


RIJEČI ZVIJEZDA (Haibun*) 

Bura je. Ne toliko silovita, da bi more postalo kao skorup bijelo, nego takva da ne čujem vlastite korake dok se zalijeće u sve što joj je na putu. Škripanje upognjenih grana ili pak vrtloženje umrlog lišća nije moja pjesma, mada se tako vražje sklada s ritmom pomicanja mišića i stopala … Ako me prozebli ne bi boljeli, niti znala ne bih da su moji.

Bura je. Hladna. Previše hladna da bi me zaustavila u odlaženju. Već kod ugla one kamene kuće koja mi se činila kao zavjetrina, morala sam naprijed… i kod sljedeće kraj koje smo pred koju godinu (točno na dan Pepelnice), jeli vruće uštipke i smijali se. Dva labuda su tu zimu zalutala u naš grad i bili su kao dva velika galeba u jatu. Ne, nije to bilo smiješno, jer labudovi uopće nisu bili smiješni, a galebove ne treba ubrajati kao bilo kakav razlog. Još uvijek su tamo i niti malo nisu neobični ili pak smiješni. I nije se radilo o nikakvom važnom događaju, jer više se sjećam vrućih uštipaka i dvaju labuda negoli se sjećam tebe … A zašto smo se smijali? Samo sam pomislila na taj dan ne zaustavljajući se uistinu niti pri njemu niti pri kojem drugom. Ulica je pusta, a škure i teška vrata u nizu stiješnjenih kuća posvuda su tvrdo zakračunana, pa iako bih na koja dugo zvonila, najvjerojatnije bi bura požderala i taj zvuk. Prenježan je, a moje promrzle šake nemoćne. Ako ih izvučem iz džepova, bit će još hladnije i nečujne kao i zvon. Uspomene su kao kuće. Zatvorene same u sebe ako je noć i ako neznanci lutaju okolo. I hodam … lakše je ako me udar vjetra zabode u leđa, lakše ako se krećem bez misli.

Samo nebo je lijepo. U tami čisto in zvjezdano. Ne miče se, ne zatvara se. Gleda otvorenih očiju čak ono što je malo, malo kao što su moji koraci koje ne čujem. Htjela sam ti napisati pismo. Takvo, koje bi bilo kao zviježđe. Uvijek isto i na istom mjestu, gdje si možda upravo sad uperio pogled, a niti jedna moja riječ nije sposobna svjetlosti. Tek nebo, tamo visoko, visoko, rasplelo je gusti pramen zvijezda …

Sjaji zviježđe

Berenikina kosa*

rasuta nebom


*Berenikina kosa – zviježđe na nebu imenovano po Bereniki, ženi faraona Ptolomeja Trećeg. Legenda kaže da je Berenika darovala svoju prekrasnu dugu kosu u zahvalu za sretan povratak svog muža iz bitke.
Haibun* – oblik književnosti koji je podrijetlom iz Japana. Kombinira prozu i haiku.


Rozaida Naglav